Претражи овај блог

понедељак, 02. мај 2011.

Сила Бога не моли- Али се „клином“ избија!

Пише: Миодраг Новаковић
1 мај 2011


Живимо у временима када нам се судбина, не само наша, већ и будућих покољења одређује силом. Светски буздовани, чији трагови смрде нечовјештвом, нам данас у име утопијске евро-атлантске демократије уређују сваки, па чак и најситнији сегмент живота. Наравно не на боље, већ на горе- и наравно не да нама  буде боље, већ њима! Није нам силом само отаџбина распарчана, и наметнута ова кукавна и однарођена власт- већ силом нам се одузима свака људскост и намећу морално накарадне норме. Психоаналитичари би то објаснили на следећи начин: Силеџији није довољно само да силује или убије жртву- већ жели да је додатно понизи и лиши сваке људскости…

Горке су наше лекције из прошлости. Силом су нам наметане туђинске вере, мењане државне границе, култура, писмо, па чак и језик. За ово потоње је увек постојао добар разлог- наши историјски непријатељи су одувек знали да све док смо уједињени у нашој светосавској вери и памтимо своју српску традицију и корене- никада неће моћи да нас покоре. Није зато џаба она изрека, „да народ који се одриче своје прошлости, одриче се и своје будућности!“ Та изрека нам у овим безбожничким временима виси над нашим погнутим главама као „дамаклов мач“ и прети да нам се обистини у својој најтрагичнијој варијанти. И једини нам је данас спас да усправимо наше погнуте главе и отресемо се колективне малодушности и националне апатије, која лежи на нашим плећима као воловски јарам- и управо зато, сетимо се оних чувених речи, из чувене песме „Ми знамо судбу“, нашег још чувенијег српског песника Алексе Шантића: „Волови јарам трпе, а не људи- Бог је слободу дао за човјека!“

Јер као што назначих у наслову овог есеја (који обилује народним изрекама) да „клин се клином избија“, тако морамо и сада да се супроставимо овој трагичној судбини персонификованој у изреци о „дамакловом мачу“, опет још једном нашом народном изреком: „Да само уздигнуту главу сабља не сече!“ Као што је, у овде индиректно споменутој историјској анегдоти о Дионисију Другом, тиранском владару Сиракузе: Дворском шарлатану Дамаклу који је молио Дионисија да и он мало окуси царски и тирански живот, „уступљен“ престо изнад кога је о коњској длаци висила бритка сабља; Но Дамакле је ипак успео да у задњем моменту  схвати каква му се судбина спрема, те се одрекао лажног престола, и вратио свом једноставном и побожном земаљском животу. Тако и ми данас, као нација морамо да схватимо, да овај историјски „дамаклов мач“ који се злослутно надноси изнад нас, прети да се свом жестином сручи на ову нашу већ осакаћену отаџбину и наше погнуте главе, и заувек нас избрише као нацију, са свих географских мапа света! И управо зато ми „раби“ Божји, данас морамо да се одрекнемо тог „лажног преста“, и вратимо својој духовности, вери и традицији. Сваки други (лажни избор) одвешће нас у властити нестанак…

Ми не немамо право више да ћутимо и ходамо погнутих глава властитим улицама, и дозвољавамо овим светским буздованима и њиховим жутим лакејима да нам силом одређују судбину, јер судбина коју нам они спремају управо и јесте „воловски јарам“. Немамо то право, као и што данашње српске генерације немају тапију на нашу историјску отаџбину. И зато не смемо да дозволимо да нашој генерацији припадне неславна улога- „неславнх потомака“ наших славних и јуначких предака, који ће све „оно“, што су наши… прађедови, ђедови и очеви својом крвљу и чашћу бранили- предати овим јевропејским и белосветским буздованима на ноге. Можда они уистину „Бога не моле“, али и тај њихов „дамаклов мач“ којим нам стално прете, на крају крајева има две оштрице…


Референца- песма Алексе Шантића:

Ми знамо судбу

Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи —
Бог је слободу дао за човјека.
Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свикo
-
У својој смрти да нађе лијека.
Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!
Све тако даље, тамо до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!

Нема коментара: