НОЋ

Вечери неке дође ми вино,
И ја дођем њему,
Све крене тако питко и фино,
И почнемо нову тему.

Јутра неког дође ми туга,
И ја јој напишем тужан стих,
Душу моју опустоши куга,
И усне моје ућуте, а тако бих..

Седмице прођу и вечери замру,
И пријатељи моји дођу и оду,
Цветови у грудима мојим умру,
И пробудим се на пустоме броду.

 Године утихну и нечујно увену,
И душа моја буде пуста и гола,
А ја нађем себе волећи исту жену,
И ноћ ми дође тако тиха и без бола!

И ОВО МАЛО ДУШЕ

Да ли бих само да гледам, или бих и да видим,

Оца свог да упамтим, или имена свог да се стидим,

Да ли бих само да имам, и на крају само да немам,

Од смрти да бежим, или за живот вечан да се спремам?

Земљом својом да корачам, или да молим у туђу да ме приме,

Дете своје у храму божјем да крстим, или туђе да му дам име,

Човеком божјим да се зовем, или животом робским да живим,

Спокојно сан вечни да усним, или заувек да осећам се кривим?

 Могу и да се питам и да се плашим, али одговор је само један,

Једино живот частан, без стида и без робства човека је вредан,

Могу и земљу да ми отму, светиње моје да скрнаве и храмове да руше,

Али борићу се све док у мени крв предака тече и ово мало је душе!