Претражи овај блог

среда, 23. фебруар 2011.

НЕКИ ТУЂИ КЛИНЦИ

За неки дан ће се навршити пет месеци од једног од најсрамнијих догађаја у српској историји- моралне накараде у виду такозване „параде поноса“, односно хомосексуалног „спровода“ у режији однарођеног „про-српског“ режима.
Тог срамног дана, 10-ог октобра прошле године, српска престоница је била ухапшен град, према плановима које су направљени на затвореним седницама „српске“ владе, али не у здањима српске државе, већ у здањима неких западних амбасада.
Та накарадна процесија састављена од неколико десетина српских хомосексуалаца, разних других девијаната, међународних педофила, овде преобучених у рухо званичника ЕУ, и једне повеће групе плаћених глумачких статиста- утиснута је у шпалир режимских жандармеријских фаланги, где овога пута (неоправдано) није било „топлог зеца“(за оне млађе и необавештене- комунистичког пребијања политичких осуђеника на Голом Отоку, док су пролазили кроз шпалир тзв.“одбора за дочек“), али је зато било на претек „топле браће“.
Попут свих бешчасних људи, који су свесни својега бешчашћа, и ови девијанти су се на место извршења ове бешчасне радње (у режији још бешчаснијег „српског“ режима) пришуњали и дошуњали, довожени у затворским бункерима (што им је једино и приличило) полицијских марица, и на исти такав бешчастан начин, су по окончању ове морално накарадне процесије (које се завршила пре него што је и почела) одвожени назад у своје јазбине из којих су се тога дана измигољили.

Тај догађај је био тежак шамар традиционалној, породичној и светосавској Србији. Шамар и увреда које су одбили да оћуте оних десетак хиљада српских синова и кћери, који су храбро и незадрживо јуришали на Тадићеве преторијанске фаланге, које су тог дана ухапсиле цео Београд. Голорука српска младеж је неустрашиво јуришала на режимску преторијанску гарду, јасно шаљући поруку да у овој правој- домаћинској и породичној Србији такве „европске вредности“ нису добродошле.
У том неравноправном сукобу између „давида“ (српске младости) и „голијата“ (режимске полицијске паравојске), наравно да је српска младеж извукла дебљи крај. Десетине њих су брутално претучене од стране полицијских фаланги, а у данима који су следили, и који се не могу друкчије описати него као „Сеча српске младежи“, стотине њих су незаконито ухапшене и још незаконитије задржане у режимским казаматима све до данашњих дана.

Данас, скоро пет месеци од почетка „десетооктобарске диктатуре“, десетине тих храбрих српских малолетника, млађих пунолетника и можда тек понеки „пунолетник“, се још увек налазе заточени у тзв. „затворском притвору“. Можете ли да замислите било коју другу европску демократску и правну државу да може да хапси своје грађане за прекршајна дела, и потом их без судске пресуде држи у затвору скоро пола године ? Наравно да не , да се тако нешто десило у било којој другој нормалној земљи, прво би пала влада „ко крушка“, а и неки типови са „другог краја батине“ би се обрели у затвору…. Али не у земљи Србији, у којој нема владавине права!
Оно што је по мени највише поражавајуће, и оно што овом режиму даје „зелено светло“ да настави са својом диктаторском праксом, јесте ћутање Србије- Српска деца труну у затвору, и то она иста Српска младеж на коју је огромна већина нас била тако поносна, што је имала храбрости да јасно каже и покаже шта цела Србија мисли о таквим „европским вредностима“, а за шта ми остали нисмо имали петљу да им се придружимо, већ смо их „јуначки“ подржавали из мекоће својих каучева и сакривајући се иза екрана тв пријемника.

Дакле док неки туђи синови и кћери труну у затвору, ми и даље ћутимо (осим што повремено шаљемо млаку „академску“ подршку), вероватно рачунајући да ми и наша деца нећемо доћи на ред. Е, ту се варамо! Овај режим, који воде синови Брозових политичких комесара и разних „це-ка“ руководилаца и чланова, наставља са истом праксом и још већом жестином од оне својих очева, на обезсрбљивању Србије. Овај пут им налози, уместо из седишта Коминтерне, стижу из НАТО команде.
Циљ им је да Србија постане безимена, обезправослављена, обезсрбљена, осакаћена и „поћудна“, не држава, већ колонија. И ако се ви драга Браћо и Сестре надате да ће њихова револуција да поједе само неку туђу децу, ту се грдно варате, још колико сутра ће и ваша деца завршити на њиховом јеловнику- вас (и себе) да не спомињем, ми смо већ одавно у њиховом пробавном систему.
Управо због свега тога морамо да нађемо начин да изађемо из ове духовне и националне апатије, морамо да покажемо солидарност са- не „неким туђим клинцима“, већ са нашом децом- јер та невина српска младеж што данас труне у режимским казаматима нису само деца својих родитеља, већ деца целе Србије. Дакле  деца свих нас! И једини нам је излаз ако данас сви прихватимо гесло „француских мускетара“- Сви за Једног, Један за Све!

Жалосно је и срамотно, да ето већ скоро пола године та деца и ти млади људи труну у затвору, заборављени скоро од свих, осим малобројних родитеља, рођака, пријатеља, неких патриотских организација и пар група окуљених на „твитеру“ и „фејсбуку“. Једна од тих задњих и најдоследнијих „донкихотовских“ група која окупља више стотина српских патриота јесте група на Фејсбуку: „Не дам Те Србијо!“ Они се залажу за безусловно ослобађање српске младежи из затвора, као и српских патриота, попут Обрадовића из Образа и његових колега, чије хапшење је чисто политичко, а робијање без судске пресуде незаконито и неморално. То је проблем који је данас већ уочен и широм света- Време је да буде „уочен“ и у нашој већински- домаћинској и православној Србији! Ако то не учинимо данас сви заједно, историја и будућа покољења нам то неће опростити, да не говорим о нашим прецима- када се на Судњи дан сретнемо „очи у очи“!

„Не дам Те Србијо!“ је управо објавила проглас у коме позива све српске патриоте да 3-ег марта, у четвртак, у 10 сати преподне, дођу на протестни скуп испред београдске Палате (Не)Правде и да тамо онда сви заједно захтевамо од однарођеног српског режима да ослободи нашу децу и све друге српске патриоте- политичке затворенике.
Ја могу само да се придружим таквом прогласу и изразим свој став да је то најмање што можемо да учинимо за наше младе српске хероје, који су имали храбрости да 10 октобра погледају режимску звер у очи, и јасно и громогласно кажу НЕ Систему Бешчашћа који данас влада нашом Србијом! И док смо их ми остали бодрили са безбедне даљине, ти млади витезови бранили су не само част својих родитеља, браће и сестара, већ и част наше заједничке Отаџбине!
Време је Браћо и Сестре да им се одужимо, тако што ћемо им показати да је њихова домаћинска и светосавска Србија заједно са њима. Зато изађимо заједно 3-ег марта пред капије режимског „здања неправде“- и мирно, достојанствено, али одлучно  пошаљимо однарођеном режиму поруку- да „ко не слуша песму- слушаће олују“!


четвртак, 3. фебруар 2011.

УСТАЈ БРЕ СРБИНЕ!

Пише: Миодраг Новаковић

Устај бре Србине! Устај бре геџо! Штај је бре, није ти јасно, теби бре причам, Роде без порода, Несрећо без среће, Тикво без шајкаче! Не знаш ти шта причам, не знаш ни где си… Тетураш се кроз живот ко свињче низ калдрму. Увече се сручиш на поцепану софу са балонче јевтиног алкохола, и натунујеш телевизор на ону виртуалну фарму, где ондак срећно грокћеш са сви остали „јевропејци“… И тако бре до сабајле, док се поново не затетураш низ калдрму ко свињче тражећи нешто за своју „напаћену“ гушу- А за душу Србине, шта ти је бре остало за душу? Где ће ти бре душа Србине!?
Жену си отерао, или од куће, или у лудило! Ни децу своју више не пропознајеш, не виђаш их више, или кад их случајно нагазиш, не препознајеш их тако обневидео…

Устај бре Србине, време те гази, земљу ти комадају, бришу те из свих спискова, децу ти уче да „поносно марширају“ и певају „лили марлен“, родитеље ти, свеже упокојене, из гробова чупају, а од храмова твојих светих поново штале праве! Устај бре геџо, док није касно! Шта је, још ти није јасно, теби бре причам Србине мој- Туго моја!
Мислиш да те таквог, чупавог, смрдљивог, без шајкаче и без опанка, не препознајем? Вараш се, лако те је препознати… и са тај бугарски џинс, и са тај турски версаће што си га навуко на те, некад јуначке- а сада кокошје груди, иако немаш пара ни за гаће…
Препознајем те Роде, и то на пушкомет! Управо таквог су те створили, да би могли и „они“ да те препознају где год да те виде, никад се не зна, једног дана може да им затреба и твој бубрег…

Шта је бре? Кажеш да си сиромах, да немаш више ни кучета ни мачета. Да немаш више ни за добру „шљиву“, а од свог оца ниси научио сам „мученицу“ своју да испечеш. А и да јеси, шта би ти вредело, кад си све раскрчмио… Па се сада тетураш с то пластично балонче у руку, и испијаш ту жуту алкохолисану мокраћу, што ти продају скоро за џабе. Е, није џабе Роде мој, Јаде мој! Ништа на овом свету није џабе…
Тако су бре „они“, с ту исту мокраћу, истребили цео континент индијанаца, па би сада и нас Србе. Не дај се роде! Устај бре Србине, ниси ти бре индијанац! Ако си негде успут и изгубио свој понос, раскрчмио своју дедовину, и загубио жену и ђецу…
Још увек је у теби оно што је и у свима нама- онај стари, добри Инат- и нешто мало Српске Душе! Устај бре Србине! Устај бре геџо, још није касно! Не дај „им“ то мало душе што ти је остало; Не дај душманима!- Но напуни „је“ да нарасте и прерасте и тебе самог, и све недаће твоје… И онда ће ти све бити лакше; Биће онако како треба, и онако како је воља Божја!

Знам, знам, немој се правдаш… Живот те је, не шамарао, већ газио ко булдожер, ко и већину нас. Ниси више знао где ћеш, па ето десило се! И јесте, свакоме може да се деси, и многима се десило… Али зато не мора да траје!
Ниси ти бре Србине тиква без корена! Ниси ти бре име без презимена! Ниси ти бре Србине домаћин без домаћинства! Чак иако га немаш- Чак иако си га прокоцкао, раскрчмио, распродао у бесцење- Све док постоји Србија, ова наша земља мученица, постојаће и твоје домаћинство! Треба само да му се вратиш, не само својим телом већ и целом својом душом…

Богат си ти бре Србине, много богатији него што знаш! Зато те се и плаше Србине, плаше се да не откријеш својега БОГАтства! Плаше се да не пронађеш ту своју загубљену Душу!
Знају да онда тако БОГатом и пуне Душе неће моћи више земљу да ти пустоше! Неће моћи пород нерођени да ти отимају, нити гробове и храмове више да ти руше!

А сада је доста приче! Време је Србине да се прекрстимо, помолимо, и кренемо! Не низ калдрму! Већ уз! Не да се котрљамо, већ да марширамо и запевамо громогласно нашу „Светосавску“ и Боже Правде!
Немаш више чега да се плашиш Србине! Већ су ти отели све што су могли, а оно што нису могли…Е за то је куцнуо час да „га“ пронађеш, и то сам- у себи!
Време је Србине поново да будеш, оно што и јеси, и оно што си кроз вјеке вјекова био- Србин са Душом! А кад имаш Душу и када си поново БОГат, онда је све лакше, и све је могуће… И ондак нека буде, оно што бити мора!