За неки дан ће се навршити пет месеци од једног од најсрамнијих догађаја у српској историји- моралне накараде у виду такозване „параде поноса“, односно хомосексуалног „спровода“ у режији однарођеног „про-српског“ режима.
Тог срамног дана, 10-ог октобра прошле године, српска престоница је била ухапшен град, према плановима које су направљени на затвореним седницама „српске“ владе, али не у здањима српске државе, већ у здањима неких западних амбасада.
Та накарадна процесија састављена од неколико десетина српских хомосексуалаца, разних других девијаната, међународних педофила, овде преобучених у рухо званичника ЕУ, и једне повеће групе плаћених глумачких статиста- утиснута је у шпалир режимских жандармеријских фаланги, где овога пута (неоправдано) није било „топлог зеца“(за оне млађе и необавештене- комунистичког пребијања политичких осуђеника на Голом Отоку, док су пролазили кроз шпалир тзв.“одбора за дочек“), али је зато било на претек „топле браће“.
Попут свих бешчасних људи, који су свесни својега бешчашћа, и ови девијанти су се на место извршења ове бешчасне радње (у режији још бешчаснијег „српског“ режима) пришуњали и дошуњали, довожени у затворским бункерима (што им је једино и приличило) полицијских марица, и на исти такав бешчастан начин, су по окончању ове морално накарадне процесије (које се завршила пре него што је и почела) одвожени назад у своје јазбине из којих су се тога дана измигољили.
Тај догађај је био тежак шамар традиционалној, породичној и светосавској Србији. Шамар и увреда које су одбили да оћуте оних десетак хиљада српских синова и кћери, који су храбро и незадрживо јуришали на Тадићеве преторијанске фаланге, које су тог дана ухапсиле цео Београд. Голорука српска младеж је неустрашиво јуришала на режимску преторијанску гарду, јасно шаљући поруку да у овој правој- домаћинској и породичној Србији такве „европске вредности“ нису добродошле.
У том неравноправном сукобу између „давида“ (српске младости) и „голијата“ (режимске полицијске паравојске), наравно да је српска младеж извукла дебљи крај. Десетине њих су брутално претучене од стране полицијских фаланги, а у данима који су следили, и који се не могу друкчије описати него као „Сеча српске младежи“, стотине њих су незаконито ухапшене и још незаконитије задржане у режимским казаматима све до данашњих дана.
Данас, скоро пет месеци од почетка „десетооктобарске диктатуре“, десетине тих храбрих српских малолетника, млађих пунолетника и можда тек понеки „пунолетник“, се још увек налазе заточени у тзв. „затворском притвору“. Можете ли да замислите било коју другу европску демократску и правну државу да може да хапси своје грађане за прекршајна дела, и потом их без судске пресуде држи у затвору скоро пола године ? Наравно да не , да се тако нешто десило у било којој другој нормалној земљи, прво би пала влада „ко крушка“, а и неки типови са „другог краја батине“ би се обрели у затвору…. Али не у земљи Србији, у којој нема владавине права!
Оно што је по мени највише поражавајуће, и оно што овом режиму даје „зелено светло“ да настави са својом диктаторском праксом, јесте ћутање Србије- Српска деца труну у затвору, и то она иста Српска младеж на коју је огромна већина нас била тако поносна, што је имала храбрости да јасно каже и покаже шта цела Србија мисли о таквим „европским вредностима“, а за шта ми остали нисмо имали петљу да им се придружимо, већ смо их „јуначки“ подржавали из мекоће својих каучева и сакривајући се иза екрана тв пријемника.
Дакле док неки туђи синови и кћери труну у затвору, ми и даље ћутимо (осим што повремено шаљемо млаку „академску“ подршку), вероватно рачунајући да ми и наша деца нећемо доћи на ред. Е, ту се варамо! Овај режим, који воде синови Брозових политичких комесара и разних „це-ка“ руководилаца и чланова, наставља са истом праксом и још већом жестином од оне својих очева, на обезсрбљивању Србије. Овај пут им налози, уместо из седишта Коминтерне, стижу из НАТО команде.
Циљ им је да Србија постане безимена, обезправослављена, обезсрбљена, осакаћена и „поћудна“, не држава, већ колонија. И ако се ви драга Браћо и Сестре надате да ће њихова револуција да поједе само неку туђу децу, ту се грдно варате, још колико сутра ће и ваша деца завршити на њиховом јеловнику- вас (и себе) да не спомињем, ми смо већ одавно у њиховом пробавном систему.
Управо због свега тога морамо да нађемо начин да изађемо из ове духовне и националне апатије, морамо да покажемо солидарност са- не „неким туђим клинцима“, већ са нашом децом- јер та невина српска младеж што данас труне у режимским казаматима нису само деца својих родитеља, већ деца целе Србије. Дакле деца свих нас! И једини нам је излаз ако данас сви прихватимо гесло „француских мускетара“- Сви за Једног, Један за Све!
Жалосно је и срамотно, да ето већ скоро пола године та деца и ти млади људи труну у затвору, заборављени скоро од свих, осим малобројних родитеља, рођака, пријатеља, неких патриотских организација и пар група окуљених на „твитеру“ и „фејсбуку“. Једна од тих задњих и најдоследнијих „донкихотовских“ група која окупља више стотина српских патриота јесте група на Фејсбуку: „Не дам Те Србијо!“ Они се залажу за безусловно ослобађање српске младежи из затвора, као и српских патриота, попут Обрадовића из Образа и његових колега, чије хапшење је чисто политичко, а робијање без судске пресуде незаконито и неморално. То је проблем који је данас већ уочен и широм света- Време је да буде „уочен“ и у нашој већински- домаћинској и православној Србији! Ако то не учинимо данас сви заједно, историја и будућа покољења нам то неће опростити, да не говорим о нашим прецима- када се на Судњи дан сретнемо „очи у очи“!
„Не дам Те Србијо!“ је управо објавила проглас у коме позива све српске патриоте да 3-ег марта, у четвртак, у 10 сати преподне, дођу на протестни скуп испред београдске Палате (Не)Правде и да тамо онда сви заједно захтевамо од однарођеног српског режима да ослободи нашу децу и све друге српске патриоте- политичке затворенике.
Ја могу само да се придружим таквом прогласу и изразим свој став да је то најмање што можемо да учинимо за наше младе српске хероје, који су имали храбрости да 10 октобра погледају режимску звер у очи, и јасно и громогласно кажу НЕ Систему Бешчашћа који данас влада нашом Србијом! И док смо их ми остали бодрили са безбедне даљине, ти млади витезови бранили су не само част својих родитеља, браће и сестара, већ и част наше заједничке Отаџбине!
Време је Браћо и Сестре да им се одужимо, тако што ћемо им показати да је њихова домаћинска и светосавска Србија заједно са њима. Зато изађимо заједно 3-ег марта пред капије режимског „здања неправде“- и мирно, достојанствено, али одлучно пошаљимо однарођеном режиму поруку- да „ко не слуша песму- слушаће олују“!
Нема коментара:
Постави коментар