ГРАНИЦА ИЗМЕЂУ ЊИХ И НАС

Пише: Миодраг Новаковић

15 април 2011

У једном од својих недавних радова сам написао следеће…

„И било је тешко, страшно тешко, и готово немогуће, но ми Срби смо се упорно враћали са најстрашнијих историјских губилишта и стратишта, са којих се ниједна друга нација засигурно никада не би вратила.

На згаришту наше куће увек је ницала нова и лепша него стара, и из једног српског гроба увек су се уздизале бар две живе српске душе.

И баш у овој последњој реченици лежи одговор те наше „бесмртности“: После свих библијских разарања наших домова и десетковања наших тела, увек је настављала да живи и успевала да преживи наша српска душа.“(крај цитата).

…Управо данашње време је једно од најпогубнијих за наше душе. Сви смо сведоци притајеног, али често и отвореног културног и духовног геноцида коме је изложена наша српска нација. Тај „геноцид“ се спроводи у име наводних евро-атлантских интеграција, модернизације, феминизације, еманципације, „нато стандардизације и кодификације“, хомосексуалне толеранције, суочавања са непостојећом властитом мрачном прошлошћу, и прихватања мрачне прошлости наших душмана као мерила јевропејства… У том контексту, није ни чудо да су се прве нашле на удару наше светосавске и породичне вредности.

Наши душмани добро знају да је задња брана њиховом пројекту подјармљивања српске нације и распарчавања наше државе- управо светосавска, домаћинска и породична Србија- у јединству са својом Српском Православном црквом. То је бар оно чему нас учи наша славна историја- векови разних голгота и страшних губилишта, са којих смо васкрсавали, једино уједињени у Христу- и не штедећи своје животе зарад спаса своје вере и отаџбине!

Кроз ту своју славну али крваву историју наш светосавски народ је био изложен огромним страдањима, која једино могу да се мере параметрима нељудскости- у рукама: разних јањичара, херцеговачких усташа, ханџар есесоваца, шестих личких бригада, „српских“ ознаша, бошњачких муџахедина, и наравно многих других, које овде не спомињем из одређеног разлога, и који ће ускоро бити јасан. Ова шаролика група, и наизглед тако неприродна скупина, има један важан заједнички елемент- а то је да се овде ради о нашој „бившој српској браћи“ која су својевремено продала „вјеру за вечеру“.

Историја нас је на овом примеру итекако добро поучила, какво зло може да нас снађе ако у временима највећих историјских искушења не сачувамо своју веру, а самим тим и своје душе. Та историјска лекција, у ово садашње време безнађа које је снашло нашу српску нацију, има много већу тежину него икада пре. Док је ова горња шаролика скупина проданих српских душа и злотвора, у задатом историјском тренутку, била најпогубнија, пре свега за физички опстанак наше нације- продане српске душе, које у име горе наведених декадентних западних вредности- раде предано на уништењу нашег културног и духовног идентитета; И ако их не спречимо у томе, биће погубни за историјски опстанак наше нације.

Ми данас, итекако видимо и осећамо на својој кожи, последице полувековне комунистичке десрбизације и деправославизације наше нације; Бела куга, распад породичних вредности, неморал, криминал, потрошачки материјализам, неконтролисани хедонизам, ниска или непостојећа национална свест- једном речју пут у неповрат, и наш не само духовни, већ и биолошки нестанак, као нације на овим просторима.

Суштински- између горе наведене групе „бивших срба“- наших историјских злотвора, и ових данашњих, јевропејством опијених другосрбијанаца који својом престоницом сматрају бриселску ђавољу вавилонску кулу- „просрпских“ политичких кадрова, углавном деце и унука Брозових комунистичких јастребова и ликвидатора ОЗНЕ, који су сами већ поодавно десрбизовани и деправославизовани- нема скоро никакве разлике. И једни и други су радили, или раде на нашем истребљењу- они први више на физичком- ови потоњи више на духовном. Зато су ови потоњи вероватно и много опаснији, јер сваки народ који се одрекне своје вере и своје душе је осуђен евентуално на нестанак. После свих страшних историјских голгота кроз које је прошла наша српска нација, једино смо „васкрсавали“ пркосећи старој душманској клетви: „Сачувај Боже: да се Срби Обоже, Умноже и Сложе!“

Некима од  нас је вероватно остао у сећању упечатљиви дијалог из филма Бој на Косову, када се Милош Обилић непосредно пред погубљење, обраћа потурици „Србину Хамзи“ следећим речима:

„ Ја мојом крвљу исписујем границу Хамзо. Какву границу? Између мене и тебе!“

Те умне речи треба да нам послуже као инспирација у овим погубним временима;

И док већина нас, хвала Богу, није у ситуацији данас, да мора својом крвљу да повлачи ту границу, куцнуо је задњи час да повучемо ту границу између Њих и Нас на следећим изборима, и вратимо Србију назад у светосавске и домаћинске српске руке!