Пише: Миодраг Новаковић
21 април 2011
Давно пре такозваног „дешавања народа“ у Либији, извитоперени империјалистички мозгови водеђих НАТО земаља, овај пут под диригентском палицом Француске су- не само направили детаљне планове за рат против Либије, већ су и припремили нацрт УН резолуције 1973- коју су потом подметнули 19 марта ове године, попут „кукавичјег јајета“, Савету Безбедности УН. Да будемо прецизнији, то се десило тачно 2-ог новембра 2010!
Тај пажљиво припреман паклени план- разрађен под маском француско-енглеске здружене војне вежбе под називом „Јужни Мистрал 2011“, по сценарију веома сличном оном, који је примењен против наше отаџбине 1999- је изведен тако што су након наводно спонтане резолуције 1973, унапред дезигнирани војни ресурси за те маневре, уместо на војни полигон, послати у напад на Либију.
Све је испланирано унапред. По том сценарију иза кога су стајале две највише „оштећене“ стране од Либије (и жељне освете) - Енглеска и Француска, су на југу Француске дезигнирале регион сличан Либији по конфигурацији, са распоредом имагинарних градова готово идентичне топографске конфигурације стварних либијских обалских градова (који су данас под сталним НАТО ваздушним нападима)- и чак су за ту сврху одвојили готово идентичан број борбених авиона и других војних ваздухоплова, који су данас у борбеној употреби над Либијом.
По том сценарију- У том имагинарном региону под називом „Јужна Земља“, имагинарни диктатор је угрозио француске национале интересе, те је Француска била „принуђена“ да покаже решеност да брани своје интересе свим средствима. У ту сврху Француска је поднела Савету Безбедности имагинарну резолуцију „3003“ о успостављању Зоне Забране Летења, коју је овај безрезервно усвојио (у стварности је то било са „мало резерве“). Тај сценарио је такође предвидео да се Енглеска, као билатерални потписник уговора о заштити заједничких интереса са Француском, придружи тој војној авантури (као што знамо тако се и десило у стварности- НАТО као војни савез је активиран мало касније).
Ови заједнички ратни маневри Француске и Енглеске (земаља које и данас предводе напад на Либију) су били заказани за период 21- 25, март 2011. Борбена готовост војних средстава- коришћених неколико дана касније у стварном нападу на Либију- је у то време била подигнута на највиши ниво. У ту сврху су већ месецима унапред били издвојени: 6 енглеских Торнада ГР4, један танкер Викерс ВЦ-10 и један Боинг Е3Д- који су заједно са француским Миражима 2000Д и 2000Ц- и ојачани ратном флотом од око 30 ваздухоплова укључујући хеликоптере, Боинг танкере и један Авакс извиђачки авион.
Поред командних центара, који се данас користе у нападу на Либију, тада су одређене и специјалне јединице француских паратрупера Командо Ер 20 и регимента енглеског РАФ-а, који ће вршити заштиту успостављених ваздушних база и хеликоптерске десанте на „непријатељској“ територији. То значи да је поред ваздушног рата против Либије, пре скоро пола године, већ испланирана копнена инвазија, која се управо одвија пред нашим очима, у виду слања НАТО „војних саветника“ на територију Либије.
Овај енглеско-француски сценарио је био толико провидан, да је чак изазвао и расправу у самом америчком Конгресу. Америка се иницијално придружила бомбардовању Либије под притекстом резолуције 1973, али је због унутрашњих политичких проблема и растућих анти-ратних протеста у земљи (Ирак и Афганистан), препустила иницијативу французима и енглезима. Конресмен Денис Кучинић је поставио следеће отворено питање: „Ми не знамо колико унапред је припреман рат против Либије, али амерички Конгрес има обавезу да то установи.“
Дакле- ако је и самим НАТО савезницима јасно (а очигледно то им и смета), да нешто „смрди“ око резолуције 1973, јер поред американаца слична питања сада постављају немци и турци, али и остали европски савезници- онда би остатку света морало такође да буде јасно да је напад на Либију пажљиво изрежиран бар пре пола године, и да тамо у стварности није било никаквог спонтаног „дешавања народа“. Уосталом, зашто би? Либија је до сада била земља са највишим животним стандардом у Африци и том делу свету, и суверено је контролисала властите нафтне изворе. То је изгледа највише и сметало енглеско-француским колонијалним империјалистима, који су одлучили да Либија мора да нестане са политичке мапе света.
Уосталом, нама србима је тај сценарио тако фамилијаран- и неизбежно подсећа на закључке британско-америчког самита 1984 (Реган-Тачер, директива НСДД133), када је закључено да "српски доминирана" Југославија мора да нестане, уосталом и зато, што је по мишљењу америчких „десничарских јастребова“ Бржезинског и Кисинџера, представљала "исувише успешан модел социјализма"…
Нема коментара:
Постави коментар